Варошарије

НА ДОРЋОЛУ, СТАРОЈ ЧЕТВРТИ У КОЈОЈ СЕ КАЛИЛА НАРАВ БЕОГРАДА
Тропар за бившу периферију
Да, данас „строги центар”, то је најстарија периферија Београда. Стари житељи овог дела града углавном су у избеглиштву, у новобеоградским блоковима, у насељима на левој обали Дунава, дуж Ибарске магистрале, под Авалом, или негде у све црњем свету. И што су даље од Дорћола, све више су Дорћолци. Јер то за њих никада није било ствар адресе на којој су пријављени, него духа и стила. Соја, тако рећи. Када промину тврђавом, стари Дорћолци и сад неизоставно сврате у Ружицу. Запале свећу за све некадашње комшије, ако их још има, и за дух старог Дорћола, ако још постоји

Пише: Милош Лазић
Фото: Жељко Синобад

Породична кућа покојног Лалета Николајевића налазила се на углу Господар-Јованове и Вишњићеве улице. Срушена је како би ту саградили огромну вишеспратницу која је старим Дорћолцима у први мах више личила на некакву наказну израслину, на болесно ткиво које разједа организам претећи да ће га једном сасвим освојити и неумитно разорити. О истом трошку избрисана је из градског земљописа и Јованова пијаца, бледа успомена на Велику пијацу горе, у сенци Капетан-Мишиног здања. Када су рушили достојанствену вилу, станари су расељени, а Лале је добио станчић негде код Дунав станице, Богу иза леђа. Ту је пре тридесетак година дочекао крај.
Николајевићи су били једна од угледнијих и имућнијих престоничких породица: причало се да је пола Кнез-Михаилове припадало њима. То је било пре рата. После су им остали углед, успомене и понека фотографија...
Лале никад није радио. Када су му, одмах после рата, они из Народног фронта Првог рејона великодушно понудили посао, с аристократским миром им је рекао: „Господо, ваљда вам је познато да сам васпитаван да у животу не подижем ништа теже од кашике и наливпера?” Умало да заслужи три месеца „преваспитавања”, али истерао је своје.
У испосничкој доколици постао је највећи хроничар Дорћола, жива енциклопедија података о људима и догађајима који су били пресудни за најстарију периферију престонице. Успут је написао и објавио чудну збирку приповедака о Дорћолу и Дорћолцима: назвао ју је Три последња друга. Сећања је помно бележио и Зоран Перић, Дорћолац и професор историје, а све у нади да ће једног дана саставити и објавити монографију о овом делу града.
У потрази за заборављеним истинама, овај радозналац се ослањао на приче Илије Кесића, званог Ика Кеса, Дорћолца пореклом из Далмације, из Голубића код Книна, колеге са успоменама на Улицу Риге од Фере и зграду са бројем 1. Већ је у пензији, а своју другу младост проводи у Котежу. Све ређе га виђам.

ДОРЋОЛАЦ ЈЕ СТАЊЕ ДУХА

Пишући својевремено некакав ламент о Дорћолу, с поетским заносом упустио сам се у описивање кровова прекривених црвеном ћерамидом. Али, када сам с фотографом стигао на врх палате „Политика” и из птичјих висина сагледао панораму, разочарано сам видео само сиве вишеспратнице: тек одатле се могло да уочити колико је Дорћол променио лик.
А колико је изменио душу некад се могло сазнати на расходованом шлепу безнадежно усидреном крај оковане обале, одмах испод Водене куле, сада Куле Небојше, где је некад било Подофицирско купатило. На шлепу су се све ређе окупљали најистрајнији житељи овог дела града, и они што би да то постану, јер верују да је Дорћолац титула која се стиче адресом становања, а не слутећи да је то, заправо, стање духа.
Да најстарији део Београда неопозиво губи и житеље и старе мирисе могло се докучити крајем седамдесетих, када је некоме пало на памет да окупи све Дорћолце расуте по свету. Писма су одаслата по земаљском шару, а делегација је закуцала на врата тада за све надлежне народне милиције с намером да пријави скуп.
Према речима једног преживелог, друг начелник је саслушао молиоце, па скочио, исколачио се и разгоропађено одржао вакелу: „Немој да ми се мангупирате! Ни случајно! Све ћу да вас похапсим ако ми се окупите негде! Срам да вас буде, барабе дорћолске!” Када су помислили да је ствар пропала, неко се досетио спасоносног решења, ваљда Пера Законовић, пуковник по чину а Дорћолац по рођењу и убеђењу. Нова делегација средовечних комшија пред оним начелником се појавила са захтевом да им се дозволи окупљање – скојеваца Првог рејона!
– То није била лаж – правдао се доцније Ђока Лазић, један од твораца ове смицалице. – Већина Дорћолаца била је у СКОЈ-у (Савезу комунистичке омладине Југославије), што је за њих био сиротињски збег, а не идеолошки покрет.
У кафани „Дунавски цвет”, 20. октобра 1979. године, окупили су се аласи, академици, кондуктери, оперске певачице, професори универзитета, столари, кафеџије, учитељице, храниоци животиња у зоолошком врту, глумци, беспосличари, свештеници ваљда свих конфесија, официри, понеки политичар, лаке даме и тешки момци, шнајдери, алкохоличари, медицинске сестре, домаћице, они што су демонстрирали градом кад се пронео глас да је патријарх Варнава отрован, комесари и реакционари... Њих око петсто. Био је то највећи породични скуп икад уприличен под капом небеском.
Састајали су се после редовно, до пре тридесетак година. Последњег 20. октобра, окупило се њих двадесетак преживелих, на скромном слављу у Дому Војске Србије, у негдашњем Дому ЈНА. Позивнице су исписали по старом адресару, а у њему одавно није било никог ко живи на Дорћолу.    
По сведочењу Ике Кесе, на Дорћолу данас живи једва пет одсто старих Дорћолаца. А због нових је билијар-клуб на углу Јеврејске и Душанове улице претворен у скуп кафић надмено назван „Дорћол”, док је кафана „Доњи град” с оне стране улице претворена у казино, па у бакалницу, па у ко зна шта. Уместо живописних кућица ницала су безлична здања пројектована по маниру тек одбеглом од соцреализма, док су се у њих усељавали људи одани том уметничком (али и идеолошком) правцу. Та нова крв почела је да кола дорћолским артеријама, па проређени староседеоци од тада закључавају своја улазна врата.

ПЕСНИК ЗА СВАКУ УЛИЦУ

Брана Петровић из села Слатина, бивша општина Јежевица, близу Чачка, написао је, још као студент књижевности, поему за неки наградни конкурс литерарне секције Народне омладине. Већ је био песник, само што то многи нису докучили: са самом поемом му је било лако, али наслов који би задивио, или бар заголицао жири, никако није могао да смисли. Повуци, потегни... Узалуд.
– Становали смо у изнајмљеној соби у Улици Риге од Фере – сведочио је Мома Антоновић, професор и сликар родом из царског града Крушевца и Бранин цимер из студентских дана. – Сећам се колико се напатио. Безвољно је написао наслов. А и шта би друго, него да песму назове по првом стиху, по улици („Проклета да си, Улицо Риге од Фере, и проклет да је час љубави наше нагле...”). Ко би рекао да ће са тим насловом, с Улицом Риге од Фере, ући у срца и утаборити се у сећањима?
После је Брана Петровић добио станчић одмах иза ћошка, у Улици Страхињића Бана, и тако постао Дорћолац. Он је био један од ретких који су то заиста заслужили.
Осим што је постао Дорћолац, умало да доцније постане и академик! Ни данас као да нико не зна шта се томе испречило. Миладин Ковачевић, у кафанским и књижевним круговима познатији као Јаков Гробаров, смислио је да је Брана задовољавао све строге услове, само што није имао висину.

ПРЕСВЕТОМ ИМЕНУ ИСУСОВОМ

Центар Дорћола је раскрсница Душанове и Дубровачке, или Улице краља Петра. Ту, у близини, на имању Неше Новаковића, на месту где су управо били откривени остаци неких старих здања, још 1887. ископан је чудан камен обложен иструлелим лимом, а са оловном плочом заливеном преко једне странице, на којој је округлим штампаним словима и латиницом био исписан тајанствени текст: „D.O.M. et SSimo JESU Nimini Divaeliue Virgini in Coleum Assumpate MARIAE Ejus Sponso D. JOSEPHO Universauliue Angelorum curiae Tutelarium Ignatij et Francisci Haverij Indigentum Honori Regnate Clemente XII...”
Неша је радницима наложио да прекину рад. У намери да протумаче текст, позвали су прво хаџи Карима, муфтију из Шарене џамије, па проту из Саборне цркве, али узалуд. Коначно, позвали су госпођу Милицу Јанковић, која је пусте школе учила у иностранству. Правдајући што нема латинско-француски речник, за тили час је превела:
„Богу свемогућем и пресветом имену Исусовом и благој деви у небо вазнесеној Марији, њеном веренику благом Јосипу и свем сабору анђела чувара, Игњату и Фрањи Ксаверском на част, за владавине папе Клемента XII, заувек славног цара Карла VI, градског епископа Антона Туринског, витеза Светог римског царства, док је пресвети кнез Александар Виртенбершки био управник целе Србије, заповедник града честити господин Фрања Ксавијер, а Бали Марули у својству маршала Београда, у цркви Дружбе Исусове, први камен положи намесник команданта господин Марко Боте, 1732.”
Била је ту, установиће се доцније, најстарија позната црква изграђена изван града. Исусовачка, римокатоличка. Зна се да је најстарија у Београду Црква Рождества Пресвете Богородице, црква Ружица на Калемегдану, чији је ктитор, како се верује, био деспот Стефан Лазаревић. Рушена је и обнављана безброј пута, данашњи изглед добила је двадесетих година прошлог века залагањем краља Александра Карађорђевића. Крштени Дорћолци у њој и данас запале свећу, када промакну туда с праунуцима. За душу негдашњих комшија, ако их још има, и дух старог Дорћола ако још постоји.

***

На четири ветра
Име Дорћол је од турског „дорт јол”, четири ветра, и означава раскрсницу улица или путева. Дорћол је место које је раздвајало или спајало две махале: Зерек, повише Видинске улице, и Јалију испод. Зерек је почињао код Велике пијаце, данас Студентског парка, а Јалија се завршавала крај обале Дунава. Обе махале простирале су се од Доњег града Београдске тврђаве до Видин капије, која се налазила на шанцу што се протезао одозго, од Стамбол капије, где је данас здање Народног позоришта.

***

Дом
Оно што млађарија данас назива биоскоп „Рекс”, а средовечни Дом културе „Браћа Барух”, заправо је Дом „Онег Шабат и Гамелут хасадим”. За Дорћолце Мојсијевог закона тај Дом је, после рушења старе синагоге у Мојсијевом сокаку 1954, најважније место на Дорћолу. Изграђен је на плацу у Јеврејској 16, а отворен 4. марта 1923. Церемонију је предводио врховни рабин Исак Алкалај. Свечаности је присуствовао, у својству изасланика краља, господин Љуба Јовановић, тадашњи министар вера.

***

Најстарија
О полусрушеној зградици у Јеврејској 14 знало се да потиче са почетка XVIII века. Током окупације била је уточиште десетинама нових станара, углавном погорелцима из срушених дорћолских кућа. Али после није издржала. Докрајчили су је Дуле Рудар и Пера Лала, на „о-рук”, и то сами, за мизерну надницу. Тако је за најстарију кућу у Београду проглашено здање у Душановој 10, старо нешто мање од два и по века, за које се погрешно верује да је било „дворац Евгенија Савојског”. А није: ту је била стара пиринчана.

***

Дорћолска мајка
За доктора Ђорђа Сибера је мало ко чуо, али кад би неког преживелог Дорћолца упитали за њега, гологлав би се дубоко наклонио, из поштовања. Санитетски ђенерал по чину, дворски лекар по потреби, ко зна шта по политичком уверењу, од комшија је упамћен као – „дорћолска мајка”. Одазивао се на позиве и усред ноћи, а никад ником није наплатио долазак и преглед, већ би пацијенту остављао онолико новца колико би проценио да ће га коштати лек, терапија и голи живот током боловања. Исто као и др Јован Јовановић Змај.
Пореклом Аустријанац, Ђорђе се родио у Убу, а одрастао и остатак живота поживео у Љубићској, данас Улици Риге од Фере. Одатле су га 1968. тада још бројни а захвални Дорћолци испратили на последњи починак. Због породичне куће, скромне, стамене и складне, умало га неки „проверени кадрови” после рата нису прогласили непријатељем народа и слугом окупатора. Али, у комитет, у Улицу браће Југовића, банули су „скојевци Првог рејона” и захтевали да се партија окане доктора Сибера, са честитим образложењем које је поколебало чак и оне најзадртије.